Nerešeno makedonsko pitanje uticalo je na naša letovanja u Grčkoj. Čekalo se u neizvesnosti ispred ambasade i slavilo se odmah tu, sa trubačima.

Pakovali bismo se danima i slagali stvari u prikolicu na rasklapanje. Od garderobe do kartona mleka, od prenosivih frižidera i plinskih boca do gajbi limenki koka-kole, od poljskih kreveta do pribora za šivenje. Kuća na dva točka.

Između prednjih i zadnjih sedišta kola mama bi natrpala torbe i posteljinu, prebacila na sve to ćebad i vreće za spavanje, i tako napravila udoban ležaj za nas dve iza. Svaka sa glavom u suprotnom smeru, svaka gleda u stopala ove druge. Od posmatranja zvezda rano u noći do prvog pogleda na Egejsko more.

Učili su nas da brojimo na grčkom i računamo koliko je drahmi 100 denara. Svakog popodneva bi nakon mirisa plina usledio miris kafe za njih i čokoladnog pudinga za nas.

Mama je umela da od platnene prikolice napravi dom, a tata od najobičnije partije u kartama pravi spektakl.

Nismo znali za nacionalne identitete i spoljne politike, a jedina granica je bila obavezna popodnevna dremka. Obe na jednom zelenom poljskom krevetu, svaka sa glavom u suprotnom smeru i svaka gleda u stopala ove druge.

Od odbrojavanja kada će kraj dremke do prvog susreta sa maminim i tatinim očima.