Poslao nam je u sredu. Tatin prijatelj nam je poslao taj video u sredu. Poslao je snimak iz kafane, gde se okupilo društvo iz studentskih dana, sada već odrasli ljudi. Tu pored njih sedi i moj tata. Sedi moj tata dok oni sviraju. Svako na svom instrumentu. Dok svako svira na svom instrumentu tata peva. Peva lepo. A oči, oči sviraju. Ruke ne. Ruke deluju nesnađeno.
Tata je bio neverovatno inteligentan čovek. Brzo je kapirao, jako brzo. Društven, zaista šarmantan. Delovao je kao izuzetno načitana osoba, iako ga nikada u životu nisam videla da čita. Sem novina i knjige sa notama za gitaru.
Nekoliko puta je tokom odrastanja nabavljao tu gitaru, ali je deda spaljivao. Tata je odrastao u uverenju da je najbolje imati stalan posao u državnoj firmi. Rekli su mu da se od muzike neće hleba najesti. Naučili su ga čega da se kloni i kojom rukom je jedino ispravno da se piše.
Na snimku ga gledam i teško mi je da ga takvog gledam. Njemu utroba svira taj prokleti instrument. Tata je mogao da bude profesor matematike na nekom renomiranom koledžu, koji vikendom okuplja svoje ortake iz benda, ako nije pozvan da negde gostuje.
Samo da mu je neko rekao da može.
