Rođena sam na proleće. Bila sam bolešljivo, plačljivo, nepodnošljivo, ali sve u svemu bezbrižno dete. Sem jednog sitnog incidenta u prvoj godini života. Pojela sam otrov za pacove kod tatine tetke, dok su roditelji imali prvu balkansku inicijaciju u porodični život – pekli ajvar.
Imali smo malo, ali opet kao svi. Bar smo tako mislili, ili nam je tako bilo rečeno.
Na proleće se rodila i Eli. Zajedno smo šarale mami knjige. Imala je puno knjiga na svim jezicima Jugoslavije, a jednu smo gledale sa posebnim žarom. Knjigu sa receptima torti. Nju nismo bojili. Jer smo i više od rođendana volele mamine torte.
Posebno sam čekala moj osmi. Prvi put sa decom iz razreda.
Mama bi za posebne praznike stavila ruž na naše obraze i onda utrljala prstima. Posle tog rituala bile smo i srećne i rumene.
Onda je neko pozvonio na vrata.
„Da li je moguće, zar je neko toliko poranio? Pa nije ništa spremno!“
Otvaram vrata. Na pragu stana broj 7 stoji Marina, devojčica iz razreda.
– Zdravo, Marija.
– Zdravo. Rođendan počinje tek od 5.
– Znam, došla sam ranije jer moram ranije kući.
– A gde ti je poklon?
– Nemam ga.
– Pa kako si došla na rođendan bez poklona?
– Nije mi mama ništa spremila.
Okrenula se i otišla. Mama je čula razgovor.
Nikada, nikada, ali nikada, neću zaboraviti razočaranje na njenom lepom licu. Nikada.
Da li ja znam da postoje deca koja imaju mnogo manje od mene? Da li sam svesna da postoje i takva deca koja nemaju apsolutno ništa? Koja i ne znaju kada im je rođendan. Deca koja ne znaju da uopšte imaju rođendan! Da li samo znam kakva je hrabrost potrebna da se neko dete pojavi na prag bez poklona? Da li znam… Iz ovih stopa da sam pozvala Marinu.
Zovem. Molim je da dođe na rođendan. Moja mama se čuje sa njenom mamom. Marina će doći na rođendan, sve je u redu. Marinina mama razume moju mamu. Sve je uglađeno.
Prošlo je pet. Dolaze gosti. Puni se stan. Stiže i Marina, sa svojom mamom. Uručuje mi poklon. Iz izbledele celofanske kesice izvlačim sjajne ljubičaste helanke. Kažem hvala, grlim je i ljubim u obraz. Idemo kod ostatak društva i svi plešemo.
Mame izgledaju zadovoljno, svi grickaju, smeju se i cupkaju uz muziku.
Završilo se. Euforija se utišala. Pokloni su otvoreni, torta pojedena. Imam i dalje fotografije sa tog rođendana na kojima drugi vide samo osmehe. Jedino u mene zjapi Marinin pogled. Razmišljam i danas, odakle su došle te helanke. Svaki odgovor me stegne samo jače i još uvek mi ne da mira.
A kako se završila priča sa otrovom? Ostavljene prljave šerpe, nepune tegle, razmrljane paprike po betonu. Marš u bolnicu, ispiranje, lečenje. To je bila prva tura. Ne valja nikada ni prva palačinka. Tako ni prvo dete.
Kasnije su ajvar usavršili.
