Od trenutka kada sam čula da je tata zauvek napustio ovaj svet, ja sam u glavi pisala tekst.
Tekst govora koji ću održati na sahrani.
Dodavala sam reči i brisala, stavljala zareze i menjala redosled. Uvek je nešto moglo još. Ili da se doda ili da se krati. Sve na vrhu jezika i nikako da ga se oslobodim.
Na taj dan izašla sam pred svima i stala za govornicu. Obukla sam svetlo plavi džemper, dugačku jaknu sa veštačkim krznom i čizme sa visokim petama. Uvila i raspustila kosu da budem lepa. Bez ruža.
Padale su vate snega. Pogled mi je bio fokusiran na papir u rukama. U jednom dahu sam pročitala sastavljene reči. Poslednje su bile “do poslednjeg daha” i tu je i moj stao.
Negde sam pročitala da čovek ima nekoliko sekundi koje odaju ko je on ustvari, nekoliko kratkih trenutaka u koje se može spakovati cela njegova duša.
Od tog dana ja neprekidno pišem i brišem.
To je mojih nekoliko sekundi.
