Pozvao me u utorak. Bila sam na poslu. Kaže, “Слушай, дочка! Ima jedna crkva u Beogradu na Kalemegdanu. Odlaze žene koje žele da ostanu trudne.”
Prekinem ga oštro. “Dobro, tata. Otići ću.”
Prošlo je par godina. Doputovao je sa mamom kod nas u Beograd posle hemoterapije.
“Hajde da odemo do crkve!”
“Hajde,” kažem. Ispunila bih mu tada sve želje.
Odemo. Stojimo pod vrelim suncem u redu. Treba da se stigne do jednog ćoška unutar crkve, spustiti se par stepenika desno i tu tiho izustiti ono o čemu bi na glas vrištao.
Stigli na red. Kaže: “Ajde idi tamo i pamet u glavu, znaš šta treba da poželiš.” A ja mu vratim: “I ti, tata!”
Nisam ga poslušala. Molila sam da ozdravi. Jer sam znala da će se on moliti da ostanem trudna.
Tvojata žeba se ispolni, tato. A mojata?
2 Odgovor
Prekrasno, mobilna porodica je bas pravilni opis za nas, porodicu Ljubomira Jordevog… Vecna mu slava!
A tekst je odlican, samo tako produzi.
Odno udovolstvie!!!