Tog dana sam kao i godinama unazad ustala u pet i trideset. Okupala se, osušila kosu, obukla tamno zelenu bluzu i pepito suknju koja mi ističe liniju. Dovezla se na posao. Preobula se iz čizmi u crne cipele sa visokom petom.
Napunila vodu za kafu. Usput se pogledala u ogledalo. Nisam skroz osušila kosu pa se umotana u šal malo kao uvila. Lepo sam izgledala.
Počeli su da dolaze ljudi. Koleginica je pohvalila kako je takav ranoranilac kao ja uvek sređen i kako sve to postignem. Vojnička disciplina, rekla je. Prijalo mi je i pomislila sam kako mogu sve.
Oko deset me pozvao Djole iz Novog Sada. Siđi dole, kaže. Uzela sam kaput. Mislila sam da je dogovorio da mi neko preda papire za nešto što smo sređivali.
Izašla sam iz lifta i videla njega. Dovezao se iz Novog Sada. Sa očima pune straha. Požurio da me zagrli. Odmah sam znala da sam izgubila tatu.
Kažu da nam nikada nije loše u trenutku kada se događa nešto strašno, već kada to strašno prođe pa nađemo snagu da se suočimo.
Od tog dana živim dupli život. Jedan i dalje živim sa našom porodicom na broju, a u drugom i dalje tražim snagu da se suočim.
Kao lutalica.
