Bio je moj trideset četvrti rođendan. Isekli smo ananas, složili komade kao piramidu. Svećica u obliku trojke se polomila, ostala je samo četvorka. To je bila moja rođendanska torta. Preko šest meseci sam bila na terapiji za pripremu na vantelesnu. Mogla sam da jedem do osam uveče, posle toga ništa sve do zakazane aspiracije jajnih ćelija. Prethodne noći sebi sama sam dala poslednju injekciju u stomak.
Aspiracija se završila. „Čupavo, četiri potencijalnih od deset“, rekla je doktorka, i ispratili me da idem kući. „U ponedeljak se čujemo.“ Bila je subota.
Radila sam od kuće zbog korone. Dan je trajao beskonačno. Oko četiri me pozvala mama. Ona je slušala, ja sam vikala. Ona me tešila, ja sam se napadala. Neizvesnost me slamala.
U tom trenutku zazvonila je druga linija.
„Zovem te, mama, nepoznat broj je na drugoj liniji, možda su oni!“
– Halo. Marija, dobar dan.
– Da, halo. Dobar dan. Da, recite.
Pauza.
– Marija, imamo lepe vesti, imamo embrione. Dođite sutra u deset sa punom bešikom.
Zovem mamu. Kroz ridanje pokušavam da joj kažem: Puna-a-a-a, ahm, ahm, be-be-be, akh akh šiiiii, kh-kh, ka. Mama viče, skoro plače: „Ne razumem te, Maci, molim te!“ Jedva sam izgovorila „puna bešika“, a kako je bilo mami, samo ona zna.
Dvadeset i šestog maja, na ekranu u sali za intervencije ugledala sam Senu, ujedinjenu ćeliju staru svega tri dana.
