Gumene bombone

Gumene bombone su se nekada jele baš za posebne prilike. Nalazile bi se u novogodišnjim paketićima, na rođendanskim tortama. Kokakolice, žabice sa belim stomakom i mede. Tu i tamo neko bi neke nove doneo iz inostranstva i svi bismo padali na dupe.

Onda je devedeset i sedme naša malena srca dočekala gigantska Moskva. U kojoj su se gumene bombone prodavale u rinfuzu u svakom parku. Mama je rekla da će nam ovde biti bolje. Deca ipak gledaju na napredak kroz prizmu dostupnosti igračaka i slatkiša. Jele smo ih kao blesave.

U detinjstvu se neki momenti zauvek vežu za određene boje, mirise ili ukuse. Kasnije, kroz život, kada ih naša čula ponovo dotaknu, po inerciji opet doživimo te trenutke.

Obožavam gumene bombone. Dovoljno je samo da ih vidim i ja se pretvorim u jedanaestogodišnju Mariju. Zavirujem u Elinu kesu i brojimo koliko i kakvih nam je ostalo, pa razmenjujemo duplikate. Čujem tatu kako kaže nešto vezano za proliv i kako je ovo poslednji put, a mama pokušava da nas urazumi objašnjenjem kako nećemo moći da ručamo. Onda tata pruža ruke ka kesama i mama se glasno kukoće. Zatim svi zajedno vrištimo od smeha.

Kažu smeh je zarazan. Ne toliko koliko ljubav. I gumene bombone, naravno.