Karenjina u avionu

Na početku srednje tata i ja smo putovali avionom iz Moskve za Skopje. Kasnili smo malo na ček-in pa su nam dali različita mesta za sedenje. Tata se smorio. Voleo je da gleda kroz ovalni prozor i ponosno objavljuje iznad kog dela koje zemlje letimo. I to sve dok ja sedim pored prozora a njegov profil je tačno ispred mog nosa i ne da mi da čitam.

Ponela sam Anu Karenjinu. Sticajem okolnosti tadašnje ne tako masovne ekspanzije kratkih rezimea na internetu nisam znala za njenu tragičnu sudbinu.

Ulazimo u avion i sedamo svako na svoje mesto. Namestila sam se udobno, vezala pojas i udahnula bibliotekarski miris požutelih strana.

Odjednom se stvori tata i kaže da se dogovorio sa nekom ljubaznom gospođom da se zamenimo mestima. Svi se okreću, stjuardesa i propeleri postaju nestrpljivi, pa požurim da zgrabim stvari i pređem na novo mesto.

Odlazimo do samo kraja aviona, a ona gospođa uzvikuje: “Pa ona nije malo dete!”. Tata je očigledno tužnim pogledom psa cvileo kako su ga nepravedno smestili daleko od njegovog malog deteta. Tata je mnogo uverljivo pričao priče.

Ništa, gospođa pristane i ode na moje staro mesto. Sedamo nas dvoje, vezujemo pojase, avion poleće. Otvaram knjigu.

“Šta ti je to?” – pita tata.

“Ana Karenjina.”

“Aaaa, to je ona guska što je skočila pod voz?!”

Zatvorim knjigu i izdahnem:

“Imaš sreću pa te volim. Šta misliš, gde smo sada?”