Mogla sam da jedem do osam uveče, posle toga ništa sve do zakazane aspiracije jajnih ćelija. Prethodne noći sebi sama sam dala poslednju injekciju u stomak.

Mislila sam, Da se ne plače u kuhinji Kad već imaš svoju I sama plaćaš račune. Da do tada znaš ko si I šta ostvarila

Dok svako svira na svom instrumentu tata peva. Peva lepo. A oči, oči sviraju. Ruke ne. Ruke deluju nesnađeno.

Natovarila sam se ipak i ušla. Bio je mrak. Gorelo je par sveća.

Obe na jednom zelenom poljskom krevetu, svaka sa glavom u suprotnom smeru i svaka gleda u stopala ove druge.

Kasnili smo malo na ček-in pa su nam dali različita mesta za sedenje. Tata se smorio. Voleo je da gleda kroz ovalni prozor i ponosno objavljuje iznad kog dela koje zemlje letimo.

Možda zbog toga imam utisak da je tata u Mongoliji na ribolovu. Ili u Moskvi, čeka mamu da se vrati sa službenog puta. Ili na selu, pomaže u berbi grožđa.

Teksas?! Zaista?! Kruzer je uplovio u Port Aransas. Roda se istovarila neprimetno uz potok gužve. Do Ostina je stigla u otvorenoj prikolici lokalnog zemljoradnika.

U detinjstvu se neki momenti zauvek vežu za određene boje, mirise ili ukuse. Kasnije, kroz život, kada ih naša čula ponovo dotaknu, po inerciji opet doživimo te trenutke.