Pozvao me u utorak. Bila sam na poslu. Kaže, “Слушай, дочка! Ima jedna crkva u Beogradu na Kalemegdanu. Odlaze žene koje žele da ostanu trudne.”

Eno nas gore za stolom, ručamo. Kikoćemo se jer je tata nešto izjavio, a mama je prevrnula očima. Srčemo pasulj jer je petak. Miriše hleb. Srećni smo. Svi. Zajedno. 

Negde sam pročitala da čovek ima nekoliko sekundi koje odaju ko je on ustvari, nekoliko kratkih trenutaka u koje se može spakovati cela njegova duša. 

Nisam slikala od fakulteta. Vratila sam se tome kada su počele poteškoće sa plodnošću. Svaki put kada bismo se viđali sa prijateljima koji imaju decu ja bih plakala u toaletu, a zatim uzimala četke i boje. Tako nekoliko godina.

Tog dana sam kao i godinama unazad ustala u pet i trideset. Okupala se, osušila kosu, obukla tamno zelenu bluzu i pepito suknju koja mi ističe liniju. Dovezla se na posao. Preobula se iz čizmi u crne cipele sa visokom petom.

A kako se završila priča sa otrovom? Ostavljene prljave šerpe, nepune tegle, razmrljane paprike po betonu. Marš u bolnicu, ispiranje, lečenje. To je bila prva tura. Ne valja nikada ni prva palačinka. Tako ni prvo dete.

Svaki put i gde god čujem zrikavce, ja se vratim u tu kuću. Ne znam, da li sam u kuhinji ili u dvorištu na beloj plastičnoj stolici, možda stojim i gledam nebo kroz listove grožđa ili ležim u krevetu polubudna…