Avgust 1997. godine. Naše oči pokušavaju da obuhvate Moskvu kroz ovalni prozor aviona. Ništa ne razumemo. Plačemo, jer не понимаем profesorku Svetlanu, odustajemo jer nije izvodljivo da izgovoriš „v“ u reči, a da se to „v“ ne čuje. Mama je obećavala da ćemo do nove godine savladati jezik, a ja sam svake večeri pakovala kofer. Eli bi noću išla sa mnom do toaleta.
Za praznike i raspuste željno smo se vraćali u Skopje. Putovali smo svuda, nekad podeljeni, ponekad svi zajedno, ali sa jednim ciljem – da se ponovo sretnemo i budemo na broju, bez obzira na sve.
Moskovski plan je bio samo za dve godine. Za dve je bilo još dve. Zatim još samo dve. Proletelo je osam punih godina, brzo kao onaj avgustovski let od Skopja do Moskve.
Nakon srednje škole, Eli i ja smo se uputile na studije u Ljubljanu. Roditelji su dolazili kod nas, mi kod njih. Za letnje raspuste i praznike dogovarale su se posebne strategije i opcije letova da svako od nas bude u Skopju, u centru početka naše porodice. Centar mape sveta.
Mama je putovala, tata je putovao, mi smo putovale na različite krajeve da bi se na kraju uvek sastali na jednom mestu koje smo u tom trenutku zvali dom.
Dom je u jednom trenutku bila i Bratislava. Automobil je zamenio avion. Živeli smo život tako da se nekako vidimo. Koferi, pakovanja, smeh, svađe, zagrljaji, oproštaji, pakovanja, zagrljaji, suze, mahanja, čekanja na sledeće susrete.
Živeli smo kratko svi zajedno u Ljubljani, kad je stigao još jedan poziv za Moskvu. Ovoga puta roditelji su pakovali samo svoje kofere. Avioni su se vratili. Na aerodromu „Nikola Tesla“ dočekala sam mamu i tatu za moje venčanje. Tata kao da je osvojio olimpijadu i svi su tu zbog njega da mu čestitaju. Mama kao stjuardesa, jasan cilj, siguran hod.
Selice smo. S godinama i ozbiljnim iskustvom u prevazilaženju prepreka da svi budemo na istoj tački sveta, stvorili smo povezanost koja ne mari za fizičke granice. Stvorili smo osećaj da smo uvek zajedno.
Možda mi se zbog toga čini da je tata u Mongoliji na ribolovu. Ili u Moskvi, čeka mamu da se vrati sa službenog puta. Ili na selu, pomaže u berbi grožđa.
Možda zbog te neverovatne povezanosti vidim njihovo prisustvo u svakom pokretu, načinu govora dok slikam ili pišem, u svojim očima, u pločicama na noktima. U svojoj suštini.
