Kada sam imala četiri, živeli smo u kući. Iznajmljivali je. Sećam se te kuće baš dobro: betonska česma, puzeće grožđe i bela plastična stolica u dvorištu. Ne mogu da kažem ni koji je to bio dan, da li smo bili sami ili imali goste, zapravo, ne sećam se nijednog konkretnog događaja, ali svaki, ne preterujem, bukvalno svaki put, kada čujem zrikavce, a čula sam ih svuda po svetu (dobro ne baš bukvalno svuda, jer nisam uspela da odem svuda, pa i ne planiram), ali ja se vratim upravo tamo.
Antropologija me kasnije naučila zašto se kod mene to usavršilo do većih dimenzija. Čitav život me mirisi i zvuci vraćaju nekim vremenima, mestima, ljudima, toliko brzo, da je i zdrav razum bespomoćan. Jer zapravo ne tražim te podsticaje niti ćutim da bih čula nešto poznato. Jednostavno se pojave. Zarobe me u potpunosti.
Svaki put i gde god da čujem zrikavce, ja se vratim tamo. Ne znam, da li sam u kuhinji ili u dvorištu, na beloj plastičnoj stolici, možda stojim i gledam nebo kroz listove grožđa ili ležim u krevetu polubudna, ili nas upravo fotografiše komšinica, ali sam tamo, u tom vremenu, a mirisi su toliko jaki da su skoro materijalizovani. I odjednom osećam i ljubomoru i sažaljenje ka sebi tada, ka toj devojčici: »toliko-još-imaš-mogućnosti-da-uradiš i šta-sve-te-još-čeka, kada bi znala!«
Zrikavci, dakle.
Ime su dobili po karakterističnom zrikanju, kojim se mužjaci udvaraju ženkama. Pare se u kasno leto.
